U srpskom narodu naročiti značaj pridaje se Plejadama, skupu zvezda svakome poznatom pod imenom Vlašića, ili, ređe, Vlaščića. To je najpoznatija i verovatno kod svih naroda od najdavnijih vremena poznata grupa zvezda. Za postanak Vlašića kod Srba vezane su razne priče, a ušli su i u mitologiju, kao što je bilo i kod starih Grka koji su Vlašićima, kao i Sabinjani, podizali hramove i oltare, a i kipove.

Srbi drže da su Vlašici sedmoro braće, te su i svakoj od sedam zvezda koje su mogu videti prostim okom nadenuli posebno ime, mada nije poznato koje se ime na koju od njih odnosi. Milićević pominje dve grupe imena: Mika i Mioka, Raka i Raoka, Orisav i Borisav i sedmi Milisav, a zatim: Vole i Voleta, Rale i Raleta, Mile i Mileta i mali Pržožak. Drugi navode da se Vlašići zovu: Vao i Vaoka, Mio i Mioka, Skarabojo i Borisav i mali Biljurak, ili još: Mile i Mileta, Rade i Radeta, Bore i Boreta i mali Prigimiz, dok se u Konavlima spominju samo pet: Ale i Aleta, Šurko i Burko i mali Mišurko. Neki ređaju ova imena kao zagonetku, a odgonetka je: Vlašići.

O postanku Vlašića u narodu se različito priča. Kad je raspravljano o duzi spomenuta je pripovetka o Bušanu koji je otišao da traži sestru koju je zmaj odveo. On nađe sestru, a brata Milana, koga je zmaj ubio, oživi, te se Milan otom oženi kćerju nekoga cara sa kojim je imao sedmoro dece zlatokose, koja naglo jedna za drugom poumiru. Duše te dečice padnu na nabo kao zlatne zvezde, i to su sedam Vlašića. Više je poznata priča o carevoj kćeri koje je nestala iz zatvorene kule, pa neki rob pođe u potragu za njom. Posle izvesnog vremena on nađe majku pet zmajeva, od kojih je jedan gađao strelom “da će i samu zvezdu na najvišem nebu ustreliti”, pa njihovom pomoću nađe carevu kćer. “Ovih šest brata (pet zmajeva i rob) i sedma im sestra stoje na nebu i jesu sedam Vlašića. Pa svake godine idu vetrovitoj, Mesečevoj i Sunčevoj majci, da joj za savet zahvale, i onda se na nebu vide. A taj put traje od Đurđeva dne  do Vidova dana , te se za to vreme ne vide ni Vlašići na nebu.” Postoji joj jedna pripovetka u kojoj se govori o šest zvezda a koja bi se takođe mogla odnositi na Vlašiće.

Da bi se objasnilo otkuda Vlašićima ovo ime, priča se sledeće. Imala baba vrlo lepu ćerku Mizulinku, pa se neki Vlasi dogovore o Petrovdanu da je otmu. “Baba opaziv otmicu udari pa plači danas i sutra, dokle Bogu nije dodijalo i on prikova otmičare na nebu da ih se svet spominje doklen bude sveta”. Prve zvezde zovu se Mile i Mileta, druge Vule i Vuleta, a za njima je Škor-Bora i Bariša. Poslednja je Mizulinka koja zbog žalosti za majkom “sve zateže i neće da ide za svatovima do pola puta, a kada dođe pola puta (do neba) ona prođe svatove i ide prva”. U ovome slučaju, ako se pod prvim zvezdama misli na one koje su najzapadnije, Mile i Mileta bile bi φ i b, imena Vule i Vuleta odnosila bi se na a i c, Škor-Bora i Bariša bile bi η i ƒ a Mizulinka h Tauri. Drugi vele da se Vlašići zovu tako što ima ljudi koji mogu po njima “na tanku tancatu vlas kazivati koje je doba noći”, a treći u Primorju, da je to stoga što se nalaze iza planine sa vlaške strane.

Ovo su sve proizvoljna i naknadna tumačenja koja spadaju u oblast narodne etimologije, a postala su mnogo kasnije od samog imena Vlašići, u jedinoj želji da se ono na neki način objasni, makar silom. Vašići nemaju nikakve veze sa Vlasima, sem što obe reči slično zvuče, a to je i učinilo da postanu neke od prednjih pripča. Ovaj skup zvezda poznat je od najdavnijih vremena, što se vidi iz pesama, u kojima Vlašići učestvuju u Sunčevim svatovima, ili su prosioci Danice, a u jednoj pesmi hrvatske zbirke Prehodnica im je majka. Oni se koji put smatraju kao jedno telo, celina, ne kao skup odvojenih zvezva. Osim toga, kako je slično ime za Vlašiće postojalo u stroslovenskom jeziku, znači da se za njih znalo već u davnašnje doba, kada naši pretci verovatno ništa nisu znali o Vlasima. Variante koje u staroslovenskom jeziku postoje za Vlašiće jesu: Vlaseželišti, Vlasoželišti, Vlasožižišti, Vlasoželci i Volosni, a Rusi, pored Бабы ili Babino sazvežđe, zovu ih još Volosožari, te se u ovim imenima, primećuje Nodilo, naročito poslednjem, oseća ime starog slovenskog boga stada Volosa ili Veleša, koji je bio i bog duša. Vlašići bili bi ustvari Vološići, Velešići, sinovi Volosa, Veleša. Pretvaranje ovog slovenskog boga u hrišćanskog svetog Vlasija, Vlaha, takođe zaštitnika stada, moglo je doprineti da se pod reč Vološići ili Velešići pretvori u  Vlašići. Imena dveju zvezda u njima, Vole i Voleta, takođe ukazuju na neku vezu sa pomenutim bogom.

Pored opšte poznatog imena Vlašići, Jiriček navodi još dva koja se drugde ne spominju: Vlaški sinovi i Bugarski kokoški, a Mihailović Kvočka s pilićima. Nazivi slični ovom poslednjem mogu se naći kod Arabljana, Čeha i Francuza.

Pošto su Vlašići tako dobro poznati u narodu i vide se na nebu u toku većeg dela godine, po njima se noću upravlja, ocenjuje koje je doba i da li će uskoro svanuće. Sa Venerom i Mesecom Vlašići su najsigurniji nebeski časovnik, a naročito u noćima kada se prva dva tela ne vide. Kada se o Petrovdanu pojave Vlašići, narod ide na kosidbu, jer njihova pojava znači da je dan blizu, na Božić pak, kada uzjutra zađu stavlja se pečenica na vatru. Otuda izreka: “Vlašići na zaod, eto zore iza brda”. Upravljanje noću po Vašićima spominje se i u narodnim pesmama, kao što se već moglo videti ranije, povodom izlaganja o Veneri. I kod starih Grka Vlašići su služili za određivanje vremena, jer Hesiod (3) savetuje da se na njih motri kako bi se sa njihovim nailaskom započinjala žetva, a sa zalaskom sejanje.

Sa naše geografske širine Vlašići se ne mogu videti izvesno vreme u toku godine. Narod veli da se oni ne vide od Đurđevdana do Petrovdana ,te se kaže da Vlašići svojom pojavom otvaraju leto,a zatvaraju zimu. Drugi navode da se Vlašići prvi put vide noću uoči Vidovdana, pošto na Đurdjevdan behu iščezli, pa se stoga još govori da “Đurđevska zora Vlašiće zatvara, a vidovdanska zora Vlašiće otvara”; od Vidovdana do Velike gospojine oni putuju danju, te se ne mogu videti od Sunčeve svetlosti. Ova narodna zapažanja ne slažu se sasvim sa pravim nastajanjem Vlašića na našem nebu. Zbog nestajanja Vlašića o Đurđevdanu postojala je i zagonetka: “Svi se raduju Đurđevu dnu, samo se nji sedam ne raduju”; ovih sedam jesu sedam zvezda u Vlašićima. Uz sličnu zagonetnku na drugome mestu nalazi se objašnjenje da se Vlašići “od Đurđeva dne sve ređe i ređe pojavljuju”.

Ostaje još da se pomene zvezda putnica, koja putuje pored Vlašića kao Večernjača pored Meseca, kako tvrdi Begović. Pošto nikakve druge podatke ne daje, ne može se znati na koju zvezdu misli. U blizini Vlašića nalaze se od sjajnijih zvezda, pored Aldebarana, λ Tauri i β Persej. Aldebaran je kod Arabljana imao sličnu ulogu, pratio je Vlašiće, te mu i ime, al-debaran, znači sledeća,pratilica. On je međutim dosta daleko od Vlašića, te bi zvezda putnica mogla biti i neka manje sjajna, možda A Tauri, koja je oko 5m. Kako se u našem narodu dobro zna za sedam najsjajnijih zvezda u Vlašićima, iako se sedma (Plejone) vrlo teško može videti nenaoružanim okom, nije isključeno da je i za zvezdu putnicu izabrana koja zvezda slabog prividnog sjaja u neposrednijoj blizini ovoga jata.

Astronomija u predanjima,običajima i umotvorinama Srba
Nenad Đ. Janković

(1)  Praznovanje Đurđevdana pada 6. maja po gregorijanskom kalendaru. Đurđevdan je među najvećim prolećnim praznicima. Prema narodnom, običajnom računanju vremena, Đurđevdan je polutar godine: vreme se računalo od i do Đurđevdana.
(2)  Vidovdan je nepokretni verski praznik koga praznuje Srpska pravoslavna crkva 28. jun po gregorijanskom kalendaru.
(3) U epu Poslovi i dani Hesiod (750- 650. pre n.e.) navodi stihove:
“Kad Atlanta kćeri Plejade izlazit počnu
Onda započni žetvu, a oranje kad će već zaći.
One se doista već četrdeset noći i dana
Kriju, a onda se opet u tjeku godine svake
Pojave prvu put kad se već željezo oštri”.