Uticaj svemira na ljudski život je tema koja je oduvek zaokupljala čovečiju maštu. Pratićemo istoriju ideja koje su ljudi, jednu za drugom, prihvatali – od prvih astroloških modela do savremenih tehnoloških dostignuća. Osnovna protivrečnost astrologije počiva u raskoraku između magijskih tumačenja minulih stoleća i racionalnom objašnjenju tekućih događaja. Ipak, uprkos razlikama, čovek je stvorio to jedinstvo magije i racija svojim traganjem za odgonetanjem tajne svog postojanja u svemiru.

Tako možemo da utvrdimo dva najstarija, najosnovnija i najdublja mistična sistema:

1) Astrologija, kao što sam naziv kaže, NAUKA o zvezdama i njihov uticaj na ljude. Uči nas kako spoljni svet utiče na ljude, rekli bi deterministički – u krajnosti fatalizam ( l. Fatum – sudbina, tj.vera u sudbinu i njenu nepromenljivost).

2) Magija, veština potčinjavanja svojoj volji tajanstvenih sila prirode, tj. kako čovek može delovati na spoljni svet – u krajnosti solipsizam ( l. Solus-sam, bez drušva; 2. Ipse-lično, tj. verovanje u sopstveno ja i njegov doživljaj a sve što je izvan njega smatra se predstavama).

Do dana današnjeg nije rešeno pitanje slobodne volje i da li je svaki naš gest pod čudesnim uticajem svemira ili je ljudska volja bezgranična. Kao redovno, istina se krije negde na sredini i mi ćemo pokušati da nađemo tačku gde se ove dve suprotnosti spajaju.

Kako je nastala Astrologija?

Ogroman strah od svega neobjašnjivog i nepoznatog čoveku bio je prisutan kroz vekove. Čovek možda nije uvek imao snage da se bori protiv nepoznatog ali je uvek imao toliko svesti da se moli. Moli za milost i moleći se on upire pogled negde daleko iznad sebe prema nebu . Noću je gore visoko sve tamno i crno ali ipak neke svetiljke su tu prisutne. Možda su i one protiv njega. Ipak one su samo noću tu, dok preko dana on vidi samo užarenu loptu Sunca koja prelazi sa horizonta na horizont, greje i prži sve oko sebe i osvetljava celu prirodu. Blagotvorno dejstvo Sunca, njegovo ritmično pojavljivanje na Istoku, prelazak preko nebeskog svoda i zalazak na Zapadu, ali i saznanje da će se sutra ponovo pojaviti i biti tu, i da ga ništa ne može zaustaviti, fasciniralo je ljude pre mnogo hiljada godina. Verovatno u nemogućnosti da drugačije protumače te pojave, Suncu su pridodali osobinu Glavnog božanstva, dobrotvora i darioca života ali i opasnog vladara. Sigurno nije slučajno što je u svim primitivnim religijama Sunce zauzimalo posebno mesto. Slična je priča i sa Mesecom, večitom noćnom lutalicom, koji stalno putuje i menja svoje obličje, šetajući se po celom nebu sa kraja na kraj. Neshvatljiva udaljenost zvezda i čudne figure koje su se ocrtavale na noćnom nebu, učvrstile su u čoveku verovanje u natprirodnost tih “malih” svetiljki koje su večno iznad njega. Večito radoznao i zastrašen, čovek nije mogao ostati ravnodušan prema svetlećim fenomenima koji su ga okruživali i danju i noću, iz godine u godinu, iz veka u vek. Iz nemogućnosti da pronikne u tajnu svoga sutra, pomislio je da je on samo mala igračka u rukama vaseljenskih sila i da se njegova sudbina nalazi ispisana tu gore, među milion čudno raspoređenih zvezdanih tačaka. Od tog trenutka pa do mistificiranja tih nebeskih svetiljki bio je samo jedan mali korak. I on je učinjen lako i brzo. Neimajući mogućnost davanja nekog drugog objašnjenja svim elementarnim nesrećama, onim silnim tajnama koje su ga okruživale, čovek je bio veoma lako naveden da zvezde, kao i planete, proglasi dobrim ili lošim. I eto nas na začetku astrologije. Utiskivanjem svih stvari, živih bića i karaktera koje je čovek sretao svuda oko sebe, u onaj ogromni zvezdani mozaik koji je lebdeo nad njim, uporedo sa otkrivanjem pojedinih zvezda i planeta i dajući im atribute ljudi i životinja čovek je produhovio nebo. Ogroman nebeski svod sa svojim promenljivim rasporedom planeta je počeo da bude rešenje za neizvesnost ljudske sudbine.

Kad je nastala astrologija?

Ne postoji tačan podatak kad i ko je prvi počeo da se bavi astrologijom, što je i razumljivo i svakako nije jedina nauka za koju se ne zna kad je počela da se razvija. Mnogi će reći da je nastala od postanka ljudi na zemlji. Koliko god se možemo daleko vratiti u prošlost naći ćemo tragove ljudskog osmatranja i proučavanja neba. Shodno tome, možemo reći da se astrologija proučava od kad je čovek na zemlji jer ostaci mamutskih kostiju sa urezbarenim mesečevim menama iz novijeg paleolita nam daju pravo na to. To je, dakle, nekih deset do dvadeset hiljada godina pre nove ere, kad je čovek počeo da posmatra i beleži saznanja o mesečevim menama. Moramo priznati da je ovo veliki raspon vremena i za nas veoma mističan i zagonetan.

Zašto?

Vremeplov astrologije bi trebalo zaustaviti na odprilike 3000 god. pne. Videćemo da se u to doba dešavaju, nezavisno jedna od drugih, prvi zapisi i izgradnja monumentalnih objekata koji su bili u funkciji posmatranja neba. Deset milja od Solsberija, u južnoj Engleskoj, tih godina počinje se sa izgradnjom Stunhendža, ali i na obalama Tigra i Eufrata takođe se tih godina podižu kule za osmatranje planeta, čuvena Vavilonska kula sa sedam terasa. Takođe u tom periodu egipatska kultura doživljava vrhunac svoje civilizacije i od tad dobijamo kalendar sa podelom od 365 dana, s tim što oni nisu znali za prestupnu godinu već su na svakih 1460 godina dodavali jednu godinu. Interesantno je kako su Egipćani došli do sadašnjeg kalendara i podele godine na 365 dana. Reka Nil je u Egiptu smatrana božanstvom plodnosti, jer je omugućavala namernice čitavom društvu. Ali zar nije upravo nebo bilo krivac blagotvornom izlivanju reke? Svake godine voda bi narasla kad bi se Sunce zajedno sa sjajnom zvezdom Sirijus pojavilo na istočnom horizontu . Egipćani su povezali to plavljenje Nila sa zajedničkim dejstvom Sunca i fiksne zvezde Sirijus iz sazvežđa Orion i to se dešavalo samo jednom godišnje. Zato je Egipćanima Nova godina počinjala na dan kad se Sirijus rađao istovremeno sa Suncem. Oni su tad precizno ustanovili da se od jednog plavljenja Nila do drugog, Sunce na istoku pojavi 365 puta, tj. prođe 365 dana do sledećeg plavljenja. Odatle i nama kalendar od 365 dana u jednoj godini. Treba proveriti da li će i ove godine Nil izaći iz svog korita 5. jula, kad bi trebalo Sunce zajedno da se pojavi sa Sirijusom na istoku. Za Egipat i njenu civilizaciju nas vezuje jedna neverovatna pojava koja se ponavlja svakih 652 godine, a za koju su znali sveštenici ove stare civilizacije. Prelazak planete Merkur, u svojoj putanji, preko Sunčevog diska je pojava koja se ponavlja svakih 652 godine i za nju su znali astrolozi starog Egipta i zabeležili su ovu pojavu još od 2555. godine pre Hrista, ali takođe su tu istu pojavu zabeležili i 1904. god. pne, kao i 1253. god. pne. i 602. god. pne. Mi smo svedoci ove pojave koju su Egipćani opisali kao period ptice Feniks, jer se on dogodio poslednji put 05.05. 2003. godine. Naš poznati astrolog Mile Dupor se pita: “Koliko mora da prođe generacija da bi se ovakva pojava ustanovila i zabeležila?” Verovatno od tog vremena počinje da se razvija astrologija. Sledeći prolazak Merkura preko Suncevog diska treba da se dogodi 2 655. godine. Kakvo li će tadašnje znanje astrologije da bude i da li će da opstane to tog vremena?

Sumerci su nekad živeli na današnjem području Iraka i na obalama Tigra i Eufrata dizali su svoje prestonice. Vavilon, stara mesopotamska carevina, bila je poznata i po svojoj čarobnoj kuli. To je bila opsevatorija gde su sveštenici proučavali kretanje planeta i zvezda, neprekidno i danju i noću. To nije bila jedina kula i takve objekte su Sumerci a kasnije Haldejci nazivali Zigurati ili što u prevodu znači “Svemirske planine“. Ovaj Zigurat u Vavilonu je bio poseban i visok 90 metara i imao je sedam terasa. Svaka od terasa je bila posvećena jednoj planeti vidljivoj golim okom i one su predstavljale sedam planetarnih nebesa. Penjanjem na vrh Kule ili Zigurata sveštenik je osmatrao kretanje planeta i time tumačio volju bogova (čija su imena uglavnom bila povezana sa planetama) i sudbinu kraljeva i vladara. Njihov doprinos astrologiji je nemerljiv jer su stvorili astrološki sistem koji se i dan danas koristi. Razaznali su planete među nepokretnim zvezdama i sastavili zodijački krug podeljen na 12 znakova. Čudno!!! Pored velike udaljenosti i nemanja nekih konkretnijih dodirnih tačaka među raznim civilizacijama, sve su imale dvanaest znakova u godišnjem kretanju Sunca po zodijaku. Haldejski sveštenici su delili nebo na tri duga pojasa koja su zvali ”nebeskim stazama“. U sredini beše Aunov put, uklješten između Enhila i Ea, i kako su sveštenici Vavilona celi dan i noć posmatrali kretanje i promene na nebu, shvatiše da se i Sunce i Mesec kreću poAnuovom putu . Zodijački pojas sa svojim sazvežđima nije ništa drugo do Anuov put, koji i danas astrolozi koriste u rasporedu planeta. Tako nastadoše dvanaest zodijačkih znakova s imenima Ovan, Pleiades, Blizanci, Preasepe, Lav, Spica, Vaga, Škorpija, Strelac, Jarac, Vodolija i Ribe. Kasnije osvajanjem Haldeje od strane Aleksandra Velikog, Grci su jedino promenili nomenklaturu Pleiades (zvezda stajačica iz sazvežđa Bika), Preasepe (zvezda stajačica iz sazvežđa Lava) i Spica (zvezda stajačica iz sazvežđa Vage) u sazvežđa Bika, Raka i Device. To je jedina promena od 700. godine pne. do dana današnjeg.

Ono što je interesantno pre ovog perioda je to da se prve astrološke predikcije koje su sačuvane potiču od Sargona Starog koji je živeo oko 2450. godine pne. i koje su bile vezane za odnos Sunca i Meseca kao i ostalih planeta: “Ako taman omotač obavije Mesec, (kalendarski) mesec će biti kišovit. Ako Mesec može da se vidi trinaestog dana (kalendarskog) meseca, dobra će da bude plima i izlivanje reka za navodnavanje. Ako se Mars bude video u mesecu tamuzu (jun, jul) ratnikova postelja biće hladna (znači biće rata)” itd…

Negde u isto vreme kad su Sumerci i Haldejci gradili Zigurate, na britanskom ostrvu se gradio Stonhendž. Kružno postavljeni menhiri su pažljivo i precizno poređani u odnosu na strane sveta i repere, koji su bili izvan koncentricnih krugova, u odnosu na izlazak i zalazak Sunca. Nije tolika misterija kako je ljudska civilizacija u bronzano doba podizala i veoma precizno postavljala menhire teške po desetine tona od kamena koji je prenosen više stotina kilometara od današnjeg mesta, već je veća misterija kako i na osnovu koje računice se izgradnja ovog monumenta upotrebljavala za kalendar. Naime, odavno je poznato da su dvanaest stopa visoki menhiri, opkoljeni sa 56 jama, poznatih kao Obrijeve rupe, bili u funkciji računanja godina i položaja Sunca i Meseca u kosmosu sa zapanjujućom preciznošću. Tako da ovde, u bronzano doba, na engleskom poluostrvu imamo opsevatoriju u kojoj su druitski sveštenici najavljivali godišnja doba. Da li su se i oni bavili prognozama, kad su recimo znali godinama unapred ili unazad položaje Sunca i Meseca?!?

Ne bih polemisao oko razlike između astrologije i astronomije jer mnogo je primera u istoriji ljudske civilizacije koja nam nesumljivo govore da je astrologija, nauka o zvezdama, bila prisutna i pre Kopernika, Njutna, Keplera i Đordana Bruna. Jedno je sigurno, ono što zna astronomija poznaje i astrologija, s tim što astrologija daje i mogućnost prognoza i uzročno posledičnih veza između kosmosa i čoveka. Pre nego što nešto više kažem o prognozama, napomenuo bih koliko je neverovatno da je čovek od svog postojanja kao homo sapiens, što je negde oko 20 000 godina, tek od Kopernika shvatio da je Zemlja okrugla i da se ona ne nalazi u centru svemira i da se planete okreću oko nje. Geocentrični sistem jeste postavio Klaudije Ptolomej, koji je živo u drugom veku pre Hrista, samo zato da bi nam pokazao da kad sa zemlje posmatramo zvezde one se pokreću i okreću preko nebeskog svoda oko nas. Da bi to predstavio u dve dimenzije, Zemlju je postavio u sredinu zodijačkog kruga, povukao horizont preko centra kruga i pokazao kako se planete kreću po zodijaku zajedno sa Suncem i Mesecom. Erastoten iz Aleksandrije u drugom veku pre Hrista daje dokaz da je zemlja okrugla i izračunava njen prečnik na osnovu merenja senke nad bunarima u Aleksandriji i Suedsu na dan letnjeg solsticija. Oko 240. g. pne. Eratosten je izračunao Zemljin obim koristeći se trigonometrijom i poznavanjem ugla visine Sunca u podne u Aleksandriji i Sieni (danas Asuan, Egipat) za vreme letnjeg solsticija.

Moramo se složiti da osnovna razlika između astrologije i astronomije jesu prognoze, tj. predikcije kojima astrologija prkosi ostalim naukama. Ima raznih prognoza i savremeni čovek se susreće sa njima svakodnevno. Najpopularnija je svakako vremenska prognoza. Prognoza vremena je područije u kome je nauka odavno zamenila astrološka predviđanja. Pre otprilike sto godina unazad izgrađene su prve meteorološke stanice po većim gradovima širom sveta. Od tog trenutka pa do danas imamo svakodnevno očitavanje tempereture i vlažnosti vazduha, brzinu vetra i barometarski pritisak. Zahvaljujući ovim merenjima došlo se do saznanja da na Zemlji postoje određene tačke koje proizvode ciklon i anticiklon, tj. pola visokog i niskog pritiska. Kao rezultat ovakvog otkrića mi imamo mogućnost da tačnije određujemo vremenske prilike bilo gde u svetu, prateći toplu i hladnu vazdušnu masu i to po nekoliko dana unapred. Zamislite, prognoza za samo nekoliko dana unapred čini nesto naukom!!! Koliko su one precizne i sa koliko grešaka izlaze slobodno u javnost svedoci smo svakog dana?! Od 1960. godine postalo je sasvim moguće uz pomoć satelita, koji kruže oko Zemlje, pratiti meteorolške promene u celom svetu i praviti prognoze. Odavno smo navikli da svakodnevno verujemo vremenskim prognozama ali to ne znači da je meteorologija potpuno zamenila nekadašnja astrološka predviđanja vremena. Od vremena Haldejaca je poznato da se vreme znatno menja samo na promenama Mesečevih mena i to da je prva i zadnja četvrtina mena najkritičnija, a da se vremenska situacija ne menja između mena. Tradicionalno verovanje koje je postojalo vekovima među ljudima i uočavalo da kosmičke sile, a naročito Mesec, utiču na vremenske prilike i neprilike na Zemlji, sigurno još konkurišu savremenim meteorolozima.

Ovde smo samo pokrenuli pitanje kad i kako je nastala nauka o zvezdama i koliko je vremena proteklo od nekih standarda ili zakona koje ona ima. Da li je ona nauka ili ne, zaključite sami i još samo da dodam, da bi se neko ispitivanje nazvalo naukom mora da postoje zakonitosti, tj. da ima neku teoremu (dokazivu istinu) tog ispitivanja. Astrologija je, kao što vidimo, na samom početku svog stvaranja imala mnoge teorije i teoreme. Sa tehnološkog i racionalnog stanovišta savremenog čoveka zaista neverovatno deluje da je čovek pre nekoliko hiljada godina počeo da ostavlja zapise i monumente koji su veoma precizno pratili kretanje Meseca, Sunca i ostalih planeta vidljivih golim okom po zodijačkom krugu i znali njihove položaje hiljadama godina unapred i unazad. Zar fenomen Feniksa koji se događa svakih 652 godine nije dokaz da su poznavali zakonitosti koje se ponavljaju u svemiru. Zar to nije mistično i naučno u isto vreme?!?

Boban Vujović